Period između dva svetska rata u društvenom životu Pančeva može se smatrati periodom kulturnog rasta i prosperiteta. Pored ideje panslavizma i sveslovenske solidarnosti, koja se afirmiše kroz Rusko-jugoslovensku zajednicu i jednu vrstu Narodnog univerziteta (Akademije), koju je ona osnovala, gde su predavanja držali poznati profesori Beogradskog univerziteta, istovremeno, kroz aktivnosti Francuskog kluba, imamo i okretanje idejama i vrednostima evropske kulture i civilizacije. Ako uzmemo u obzir da je, u odnosu na druge evropske zemlje, Francuska primila najveći broj ruskih emigranata, što je u izvesnoj meri bio i rezultat ruske naklonosti prema francuskoj kulturi i jeziku, sledi da su Rusi iz pančevačke kolonije morali biti angažovani u radu Francuskog kluba. Oni su bili profesori francuskog jezika, držali su predavanja, ruski umetnici su nastupali na čajankama u Francuskom klubu. Sekretarica kluba je, u jednom periodu, bila Ruskinja Kira Sidnjenko. Držala je i kurseve francuskog jezika, a nastupala je na koncertima u Klubu. Gospođe Butakova, Masalski i Lidija Minakova takođe su predavale francuski jezik. Ruskinja Jelena Nikolajevna Spiridonova u Pančevu je osnovala privatnu Francusku školu sa zabavištem, a Francuski klub u Pančevu bio je najaktivniji u državi kada se u radu Kluba angažovala nastavnica francuskog jezika Madlen Jermolajev. Mnogi Rusi iz Pančevačke ruske kolonije držali su, na razne teme, značajna predavanja u Klubu, a u Klubu su nastupali i ruski umetnici.
Na osnovu izveštaja vrhovnog komesara za pitanja izbeglica Lige naroda, broj naseljenih ruskih izbeglica u Francuskoj, u 1927. godini, iznosio je 400.000. Na osnovu raspoloživih podataka, u ovom periodu se u emigraciji nalazilo oko milion ljudi, koji su protiv svoje volje morali da napuste Rusiju. Glavni domaćin ruskih emigranata postala je Francuska, dok je prema izveštaju Lige naroda, u Kraljevinu SHS iz Rusije emigriralo 35.350 ljudi.
U Parizu su se našli poznati ruski pisci Ivan Bunjin, Aleksej Remizov, Aleksandar Kuprin, Boris Zajcev, Zinaida Gipius, Mereškovski..., tako da se tu razvija bogata izdavačka delatnost. Mnoge knjige ruske emigracije štampane u Parizu između dva rata možemo naći u biblioteci Ruske kolonije u Pančevu, a takođe i izdanja štampana u istom periodu u Kraljevini SHS (Jugoslaviji) svrstana u tri biblioteke, „Savremeni ruski pisci", „Biblioteka za mladež" i „Dečja biblioteka".
U biblioteci Ruske kolonije u Gradskoj biblioteci u Pančevu naročito je značajna mala zbirka rariteta s rukopisnim porukama i posvetama autora, među kojima treba posebno istaći zbirku pripovedaka Ivana Aleksejeviča Bunjina „Krik" (Berlin, 1921), sa dužim tekstom samog autora napisanim 1921. godine u Parizu. Bunjin u tekstu govori o vremenu nastanka ove knjige. Autor kaže da je knjiga stvarana u vreme srećnih dana, kada je postojala domovina i kada je ceo svet bio blizak i drag, u dane pune snage nade i promisla. Bunjin dalje govori da je mnogo svoga srca dao Rusiji, ali i da se plašio za njenu sudbinu oslikavajući je u mračnim tonovima, zbog čega je bio od savremenika često kritikovan. Sada, kada su se te slutnje ostvarile, za mračne vizionarske stvaralačke tonove ne mora da traži opravdanje.
Kako je ova knjiga dospela u biblioteku Ruske kolonije, kome je Bunjin posvetio ovaj tekst napisan u Parizu, mi o tome nemamo podataka. Ovaj poznati ruski pisac, koji je pripadao pariskom krugu ruskih emigrantskih pisaca između dva svetska rata, prvi put je prošao kroz Beograd 1920. godine na putu za Pariz. Kada je 1933. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost, u Beogradu je bilo priređeno posebno književno veče u njegovu čast, pa će se čak štampati razglednice s njegovim likom, a kada posle četiri godine dođe u Beograd, u krugovima ruske emigracije biće slavljen kao nacionalni genije. Ivan Bunjin je 1937. godine nekoliko dana boravio u Beogradu.
(nastaviće se)
