U južnom Banatu konjarstvo je razvijen sport. LJubitelja konja ima u Pančevu, Dolovu, Crepaji, Bavaništu, Gaju, Vršcu, Mramorku i drugim mestima. Počasno mesto među konjima na našim prostorima zauzimaju lipicaneri. Konjari iz Pančeva dobro znaju Milenka Radakovića, odgajivača konja koji je poznat širom Srbije. Nema fijakerijade u Vojvodini na kojoj ne učestvuje Milenko sa svojim konjima i nema smotre konja na kojima ne osvoji više priznanja.
Ergela „Bulić", čiji je vlasnik Milenko, prostire se na nekoliko hektara u Surčinu. U njoj se nalazi 83 konja. Lipicaneri - pastuvi, kobile i ždrebad. Poseduje i muzej konjarstva. A u muzeju više od 50 fijakera, čeza, taljiga... I to starosti od 70 do 150 godina. Više od 500 pehara na jednom mestu, za ostvarene rezultate na brojnim takmičenjima.
„Kada padne prvi sneg, kada padne prvi sneg,
ja upregnem konja dva, dva vatrena sokola,
pa se sankam noć i dan..."
Ovi stihovi su se čuli pre desetak dana u kući Radakovića, a već za Božić čula se surčinskim ulicama vriska belih konja. Naime, svakog Božića Milenko „leti" sokacima. Čuju ga i vide. Deca i roditelji se raduju njegovom dolasku i ekipi jahača koja jezdi na lipicanerima.
Prva ljubav zaborava nema
Konje je zavoleo s 12 godina, kada je prvi put upregao konja kog je dobio od oca. Pošto je odrastao u siromašnoj porodici, od malena je morao da se snalazi i zarađuje. Taj konj mu je poslužio da zaradi prve pare prevozeći robu na drvari. Nekoliko godina je odlazio iz škole na drvaru i radio.
Usledila je kupovina jednog, drugog, trećeg traktora. Zatim kamiona, kod koga se vrata otvaraju napred, kao u kaubojskim filmovima. Usledila je kupovina drugog kamiona i ulazak u biznis.
Pre deset godina osetio je potrebu za konjima. Jer je od malih nogu plaćao božićno jahanje. Cena je bila od 10 do 15 yakova „kuruza". Ali to jahanje ga je činilo srećnim. Pošto mu je deda Georgije bio kolar, voleo je i držao konje. LJubav prema lepotanima i lepoticama konjske sorte je genetska, misli Milenko.
Početkom ovog veka kupio je jednu kobilicu. Zatim je proširio vest da hoće da gaji konje. Tako je krenulo. Počeo je da kupuje ove plemenite, inteligentne životinje.
- Konji su deo mog života. Kako za mene, tako i za sve konjare. Konji su me očarali još kad sam bio dete. S njima ću podeliti ceo svoj život. Volim ih. Zaljubljen sam u njih. Uostalom, oni znaju sve. Samo što ne govore, mada to čine njihovim rzanjem, pa se razumemo. Konj je nekada bio veoma važan u ljudskom životu. Bez njega se nije moglo. Danas je drugačije. Moji konji su lepi, pa su zato gizdavi, uobraženi. Činjenica da neće da uzmu ništa što je pokvareno dovoljno govori. Gde oni piju vodu, tu može i čovek. Zbog svega što sam proživeo i što živim s njima ne znam šta bi moglo da me rastavi od mojih lipicanera - priča Milenko.
U štali boks do boksa. Pastuvi odvojeni od kobila. Na posebnom mestu ždrebad. U boksovima čistije nego u mnogim stanovima. Svi konji s urednim papirima. Pedigrirani. Kada dođe vreme, svi oni odlaze u padok da se istrče. Konji su u treningu, jer je faza obuke neophodna za razvoj. Posle padoka ljudi koji rade u Ergeli „Bulić", hrane ih kiflama, perecama, žužuom, hlebom, jabukama... Tu je i blizu 30.000 bala slame i sena. Spakovanih pod konac, koji su tu za potrebe konja. Za dobru ergelu potrebna je kvalitetna proizvodnja. Jer, kao i u ostalim oblastima, ni u konjarstvu se ne može bez proizvodnje. Do današnjih dana, izvezao je u Grčku 18 konja. Milenko naglašava da je Mile Komasović, početkom 90-tih godina, preterao lipicanere iz Hrvatske u Srem, i time osvežio krv. Ništa manje razvoju konjarstva nije doprineo ni Vjekoslav Papadopulo, potpredsednik Konjičkog saveza.
U toku sezone Milenkovi konji se poznaju po mirisu i rzanju, a krupnooki lepotani i nakićene lepotice po svom topotu kopita. Slika nije drugačija ni dok se odmaraju.
Na brojnim fijakerijadama posetioci s nestrpljenjem očekuju dolazak Ergele „Bulić". Konverzano Zora, Balta, Borka, Kaprica, Batosta i drugi odnose priznanja kako u jednopregu, dvopregu, tako i u višepregu, a neretko su tu i pehari za najlepši fijaker ili vozača.
Upregao 20 konja
O kakvim konjima je reč, govori podatak da je Milenko 27. oktobra u Surduku upregao čak 20 konja (dotadašnji rekord bio je 14, postavljen u Banatskom Novom Selu), što do sada nije nikome uspelo. Ne samo da ih je upregao već je i provozao jedan krug pred oduševljenom publikom.
Kada je reč o fijakerijadama, tu su i lipicaneri beli ko sneg. Uostalom, Milenko svoje ljude kada se vrate s takmičenja, posle svakog kupanja, nagrađuje s hiljadu dinara. Kako veli, izuzetno je zadovoljan radnicima i nagrađuje ih jer ceni njihov trud, a veruje da su i oni zadovoljni njime.
Konjari se uvek trude da imaju što više fijakera. Milenko poseduje čitav muzej konjarstva u kome se može videti i naučiti mnogo toga. Muzej se prostire na 200 kvadratnih metara, a uskoro će biti proširen na 350 kvadrata, ali ni to neće biti dovoljno da se prikažu fijakeri, taljige, čeze, laka kola, šinska i takmičarska, kojih je oko 50 u Ergeli „Bulić".
Dok nam pokazuje kola za branje grožđa, bećarska, pa zemunski špiditer, nailazimo i na fijaker s diskovima, koji je prvi ove vrste koji je stigao u našu zemlju. Sve fijakere i brojne pehare Milenko gleda s ljubavlju.
- Sve ih volim. Bilo da su iz Crepaje, Pančeva, Novih Banovaca, Novog Bečeja, Ade, Mramorka, Kovina, Bavaništa ili iz nekog drugog mesta. A kako ih ne bih voleo, kad su oni kao i konji deo mene - veli Milenko.
Među 83 grla Milenko ima svoje ljubimce. Konverzano Zora je tu deset godina. Osvajao je brojne nagrade i s još tri kobile - Baltom, Borkom i Konverzano Kapricom, oni će ostati do kraja života u Ergeli „Bulić". Imaće i poseban tretman. One nemaju cenu za koju bi ih prodao.
Kada je o pastuvima reč, Batosta je neprikosnoven. Za kvalitetno ždrebe mora se imati vrhunsko grlo. A Batosta je to sigurno. Kupci iz Grčke su mu za Batostu ponudili 125.000 evra, ali on ne želi da ga proda.
- I pored dobre finansijske ponude, moj odgovor je ne. Isti bi bio i za veće ponude. Ružno bi bilo da kažem da mi pare ne trebaju, da mi ne znače ništa. Ali šta bih dobio time što bi ih stavio u banku ili sef? Batosta je strašan konj, zato sam se zahvalio i kazao ne - objašnjava Milenko.
Dok napuštamo kapije Ergele „Bulić" za nama se čuje pesma Zvonka Bogdana:
„Već odavno spremam svog mrkova,
da se krenem kasom od miline,
da obiđem staze, staze mog detinjstva,
za salašom želja da me mine..."
