DVE I PO LEPE I SETNE VASPITAČKE DECENIJE
Do dečjeg srca bez patetike
Nakon 25 godina brige i vaspitavanja hiljada dece bez roditeljskog staranja koja su utočište nalazila u Domu „Spomenak", čemu je prethodilo 11 godina rada u Specijalnoj osnovnoj školi u Prokuplju, LJiljana Tončić, defektolog-oligopedagog, pretposlednjeg dana minule godine zaokružila je svoj radni vek. Priču o zahtevnom poslu započinje iskrenim priznanjem da su joj u svim dostignućima mnogo pomogla deca.
- U Prokuplju sam radila s decom s posebnim potrebama, kako je to sasvim nešto drugo od zadataka koji su me sačekali u „Spomenku", trebalo mi je malo vremena da se snađem. Najpre da naučim imena dece, jer ih je ovde ranijih godina odjednom bilo preko stotinu. Zatekla sam generaciju većeg broja odrasle dece koja su poštovala pravila kuće i disciplinu, i imala svestrano poštovanje prema ljudima koji tu rade. Od velike pomoći bilo mi je i to što u ovaj posao nisam zalutala. I sada, na kraju radnog veka, ne mogu da ne kažem da mi je u profesionalnoj orijentaciji uzor bila moja učiteljica Slavka Šehović, sjajan pedagog. Za uspešan rad s decom u ovakvoj ustanovi najvažnija je profesionalnost i nema mesta patetici. Priče o njihovim sudbinama jesu teške, a sve su slične ili iste. Međutim, od onog trenutka, kada mališani dođu u ovu ustanovu, oni postaju naša deca, i tada počinje naš trud da se priviknu na sasvim drugačiji život, da se pripreme za školu, da što bolje uče i opredele za profesiju, i da budu spremna da jednog dana započnu samostalan život. To je velika i bogata priča. Kažem bogata, jer ulažemo mnogo napora i želje da od svakog deteta izgradimo ličnost - počinje priču LJiljana Tončić.
O umeću da se pronikne u dušu mališana koji nose traume razorenih porodica, napuštanja i nebrige najbližih, do sticanja poverenja kao osnovne pretpostavke za uspeh u vaspitanju, i autoriteta, naša sagovornica priča:
- Čitav kolektiv se trudi da u ovoj kući uslovi za život budu što bolji i da deca osete toplinu doma. Sledi ključ naših odnosa, a to je uzajamno poverenje. Deca moraju da budu sigurna da ih nećete izneveriti, zato ne smete da ih obmanjujete, niti da im pričate bajke, već da ih učite životu. Kad se to postigne, moguće je da im ponešto zabranite ako se mora, i da podignete ton kad zatreba, i oni će to lakše podneti, jer znaju da ste im kao vaspitač podrška i da im mislite dobro. Deca nas vrlo brzo upoznaju, i zato kod njih ne prolazi autoritarnost, već autoritet koji stičemo ličnim primerom. Ako vaspitač pokaže svoju pravu ličnost, lako će opstati. Naravno, u našim odnosima mora biti tolerancije, kao i u svakoj drugoj porodici, s tom razlikom što je naša velika kuća puna malih ljudi, a mi moramo da sagledamo i razumemo sva njihova dobra i loša raspoloženja. Kako ćemo se kada postaviti, zavisi i od poverenja koje su oni stekli svojim radom i ponašanjem. Ovde je svaki dan drugačiji, ali ono što je za nas svakog dana bitno, jeste da se na ulici naša deca ne razlikuju od druge dece. Vodimo računa o tome kako izgledaju, kako su obučeni, da su čisti, uredne kose i da se pristojno ponašaju, da u torbi imaju sve potrebne knjige i da stignemo na sve njihove roditeljske sastanke. Naša deca u školu nikada nisu otišla gladna.
Na pitanje šta se čini u situacijama kada koje od dece ima potrebu da se pojada, da prigrabi malo više nežnosti, ili poželi da vidi roditelje, LJiljana Tončić oprezno odgovara:
- Takve situacije umeju da budu veliki problem. Deca imaju određene reakcije na osnovu kojih mi pročitamo šta ih muči, a teško se otvaraju. Nekada treba mnogo strpljenja da se dopre do suštine te muke, bilo o čemu da je reč, a kad naša priča uspe, to je prava stvar. Velika je njihova želja da vide roditelje, ako ih imaju. Insistiramo da se viđaju s njima ili rodbinom, ali ti se kontakti, kad god je moguće, ostvaruju u saradnji s centrima za socijalni rad. Kada uslovi za viđenje ne postoje, o tome otvoreno razgovaramo.
Poverila nam je LJiljana da joj je poneko dete naročito priraslo za srce, posebno manja, ali je to vešto krila:
- Dešavalo mi se da prema nekom detetu osetim malo više blagonaklonosti, ali nikada nisam dopustila da se to i vidi, zato što je to vrlo opasno i rizično u našem poslu, pre svega zbog moguće ljubomore među njima. Dakle, mora se slediti profesionalna etika. Mislim da sam u svom poslu dala maksimum, a kako je rad s decom moje opredeljenje, nije mi bilo teško. Ali došlo je vreme da malo odmorim, uverena da sam ostavila trag za sobom. Među našom decom stasali su vrsni stručnjaci, sportisti, lekari, zanatlije... Većina ih je zasnovala porodice, imaju svoju decu i njihova deca su već đaci. Sve je to deo nas i rezultat našeg rada. Sećaju nas se, posećuju, pišu. To me ispunjava zadovoljstvom i ponosom, kao što me rastužuje saznanje da poneko nakon izlaska iz kuće ipak nije odabrao dobar put.
Iz „Spomenka" će LJiljana Tončić poneti, kaže, mnogo emocija koje su se gomilale godinama, nebrojeno fotografija dece koju je iskreno volela i sećanje na kolege s kojima je dve i po decenije delila teškoće ratnih godina, inflacije, tranzicije, svetske i domaće krize...
