pošalji prijatelju verzija za štampu veličina slova

O nama

Nismo pristali da budemo marionete

Na okupu ostalo čvrsto jezgro radnika iz svih organizacionih celina prethodnog preduzeća • Ne verujemo da neko ko se bavi poljoprivredom, pa makar i uspešno, može podjednako dobro da vodi i novinsko-izdavačku kuću • Preplaćena suma od preko 180 miliona dinara govori da novi vlasnici ili ne znaju šta rade ili da olako razbacuju novac, a nama kod takvih gazda nije mesto

Kada je u aprilu 2003. usvojen Zakon o informisanju, koji je predvideo privatizaciju medija u Srbiji u roku od dve godine, niko nije pretpostavio da će „Pančevac" dobiti vlasnika tek u februaru 2007. To se, ironijom sudbine, desilo na Dan zaljubljenih, kako većina stanovnika ove zemlje zove Svetog Trifuna, 14. februara, u Novom Sadu. Agencija za privatizaciju prodala je 70 posto kapitala najstarije informativne kuće u zemlji, koja ne poseduje ništa osim starog nameštaja, kompjutera i dvadesetak zaposlenih, za sumu od preko 180 miliona dinara. To je najveći iznos koji je izdvojen za kupovinu nekih lokalnih novina u zemlji. Kupci „Pančevca" bave se poljoprivredom, poreklom su iz Loznice, žive u Beogradu i mnogo im je stalo da u imovinu uknjiže i novine koje su jedan od zaštitnih znakova našega grada.

Konzorcijum zaposlenih

Znajući od početka da će naša kuća biti privlačan zalogaj za mnoge s debelim novčanicima bez pokrića, formirali smo konzorcijum u kojem je svim zaposlenima ponuđeno da učestvuju u podjednakoj deobi osnivačkih prava, obaveza i odgovornosti. Bio je to jedini logičan i prihvatljiv način na koji bismo se organizovano suprotstavili onima koji imaju novca, ali nemaju ideja gde da ga plasiraju. Neki od zaposlenih u startu su odbili ponudu da uđu u konzorcijum, neki su kasnije odustali, ali održalo se čvrsto jezgro od jedanaestoro zaposlenih iz svih organizacionih celina preduzeća, koji su bili spremni da izađu na aukcijsku utakmicu s finansijski mnogo jačim igračima. Takva pravila propisala je država i mi smo se kao David pripremali za susret sa Golijatima.

Iskustva naših kolega iz drugih medija govorila su nam da su za kupovinu lokalnih novina uglavnom zainteresovani lokalni tajkuni koji nisu imali jasne vizije šta bi trebalo da rade niti su znali šta će im novine, osim ako uz njih nisu dobijali atraktivan prostor u centru grada. U tom smislu indikativan je primer „Subotičkih novina", koje je kupio lokalni vlasnik ogromnog broja poljoprivrednih parcela i umesto da se držao agrara, pačao se u novinarstvo, srozao tiraž i ugled novina starih šezdeset godina, razjurio većinu zaposlenih, ostatak držao bez plata i posle godinu dana Agencija za privatizaciju bila je prinuđena da poništi ovaj kupoprodajni ugovor. Kako su tih godinu dana proveli zaposleni u „Subotičkim novinama" i članovi njihovih porodica, to samo oni znaju.

Strateški partner

Za razliku od Subotičana, mi nismo imali nikakav sopstveni poslovni prostor, ali interesovanje za novine u tiražu od 16.000 primeraka bilo je ogromno. Govorilo se, očigledno ne bez razloga, i o ogromnoj ceni koja će biti dostignuta na javnom nadmetanju. Iako smo pojedinačno već odlučili da podignemo kredite, pozajmimo novac i skinemo svu ušteđevinu sa štednih knjižica, potražili smo strateškog partnera koji poznaje svu muku novinskog zanata a može da se nosi s jakim finansijskim takmacima. Pronašli smo ga u međunarodnom fondu koji pomaže razvoj nezavisnih medija u istočnoj Evropi, Africi, Aziji i Južnoj Americi, a i on je prepoznao naše slobodoumne, građanske i demokratske kapacitete.

Zajedno smo izračunali ekonomski opravdan broj do kojeg može da se licitira na aukciji. Svaki iznos preko tog govori o neozbiljnosti i neznanju onog koji licitira.

Ova generacija zaposlenih u „Pančevcu" nasledila je od prethodnika preduzeće s prepoznatljivim imiyom. Trudili smo se da ne uništimo godinama stican ugled novina i da unapredimo njihovo poslovanje. Prema svim ekonomskim pokazateljima u tome smo uspeli a pre svega zahvaljujući poverenju naših čitalaca. Poslednjih godina na pisanje „Pančevca" najviše su se ljutili predstavnici vlasti, građani su nas čitali ali i kritikovali. Bili smo otvoreni za različita mišljenja i prostor smo ustupali žestokim polemičarima. Često smo istinu izrečenu u novinama dokazivali na sudu i dosad nismo izgubili nijedan proces. Hteli smo da „Pančevac" ostane takav, slobodouman i slobodan.

Zato smo izašli na crtu, na nemilosrdan megdan u kojem se podizanjem tablice pred aukcijskom komisijom određuje budućnost ne samo jednog preduzeća, ljudi zaposlenih u ovoj kući i njihovihih porodica, nego i jednog od najstarijih i najprepoznatljivijih brendova grada. Namera nam je bila da uz pomoć jakog strateškog partnera i po cenu dugogodišnjeg dužničkog ropstva otkupimo „Pančevac" i sačuvamo ga u obliku u kojem je on doživeo društvenu verifikaciju. Ali nismo u tome uspeli. Takmičili smo se, kako smo se unapred dogovorili, do cene koja ima ekonomsku logiku.

Nismo sigurni da onaj ko je spreman da plati više od 180 miliona dinara za stare kompjutere, dotrajali nameštaj i slobodoumne ljude zna šta s tim resursom treba da radi. Ono što je mnogo važnije, mi nismo na prodaju. Nekada su se prodavali robovi, danas se prodaju fudbaleri. Prodaju se raznovrsni igrači i preletači, ali mi ostajemo čvrsto tamo gde smo bili. Nismo se pojavili ni na jednoj aukciji nekog poljoprivrednog dobra, ali pokušali smo da kupimo novine u kojima smo bili zaposleni. Hteli smo da nastavimo da radimo ono što smo radili čitavog života i što jedino i znamo.

Zato smo izrodili „Pančevac pres". I dalje očekujemo da nas vlast neće voleti, da će nas građani čitati i kritikovati. Ostaćemo otvoreni za različita mišljenja. Očekujemo i da će nas pojava konkurencije podstaći da budemo još bolji.

Neka čitaoci i tržište presude ko zaslužuje njihovo poverenje.

pošalji prijatelju verzija za štampu veličina slova