Na samom početku: ovo je jedna od onih knjiga koje bih volela da sam ih ja napisala. Ne samo zbog bezbroj uzbudljivih situacija, posećenih mesta i upoznatih ljudi koji su prethodili njenom pisanju, već i zbog načina na koji su svi ti utisci, saznanja i doživljaji intelektualno prerađeni, a zatim upečatljivim i ličnim načinom (u Zografovom slučaju stripovanjem) predstavljeni publici. Nažalost, mada delim mnoga od Zografovih izvrnutih interesovanja i perspektiva, nisam ni izdaleka toliko talentovana da bih mogla da iznedrim ovakvo kompletno autorsko delo. Utoliko je uživanje u listanju i čitanju nove knjige Saše Rakezića (alias Aleksandra Zografa), bilo veće.
Počevši od forme (predstavlja zbirku izabranih Zografovih stripovanih kolumni, koje redovno objavljuje u nedeljniku „Vreme") i uključujući veći deo sadržaja, ova knjiga se može čitati i kao omaž Rakezićevoj kolekcionarskoj pasiji i njegovoj posvećenosti univerzumu malih, slabo vrednovanih, i od samih vlasnika odbačenih stvari. U takvim, deklasifikovanim i napuštenim predmetima, starim porodičnim fotografijama, stripovima, časopisima, pismima, ukrasnim figuricama, igračkama, Rakezić naslućuje i/ili otkriva tragove prošlih vremena, i ostaje upitan nad različitim običajima, odnosima i osećanjima koje ostavljeni predmeti evociraju. Beleške, komentari i refleksije o predmetima i stvarima „iskopanim" na buvljacima širom Evrope - od Pančeva do Minhena, jezgro su knjige i još su jedna potvrda da istorija ne počiva samo u oficijelnim dokumentima. Iako će Zograf ponegde duhovito primetiti da „kao neozbiljan čovek" ima dovoljno vremena da se bavi „perifernim detaljima", danas nije nužno biti istoričar pa znati da je istorija upisana i u sitnice koje svakodnevno koristimo, od pokućstva i kućnih ukrasa do dopisnica, odeće i igračaka, od kojih bi svaka mogla postati eksponat u nekom imaginarnom muzeju svakodnevnog života.
Pored Kolekcionara, drugi glavni junak Rakezićeve knjige je Šetač. Imajući u vidu autorov izrazito urbani i (post)moderni senzibilitet, uopšte ne iznenađuje što su ovi akteri istovremeno i ključne društvene figure evropske modernosti XIX veka, ali o prirodi ove veze bi se moglo posebno raspravljati. Zografova krstarenja evropskim (Lisabon, Berlin, Minhen, Bolonja, Firenca, Beč, Budimpešta, Solun) i srbijanskim gradovima (Niš, Užice, Knjaževac, Gamzigrad), u svemu podsećaju na slobodna, nesvrhovita lutanja i otvoreno doživljavanje mesta koje je karakterisalo devetnaestovekovnog „urbanog šetača", o kome su pisali Šarl Bodler i Valter Benjamin. Neposredno i, iznad svega, radoznalo pristupajući urbanom okruženju i slojevima njegove prošlosti, Zograf na površinu iznosi slike neupadljivih ali i zaboravljenih, zanemarenih mesta oko kojih se komešaju i roje istorijske činjenice i neformalne „narodne" priče, zvanične interpretacije i nezvanične urbane legende i koincidencije. Na primer, činjenica da su u isti bar i bilijar klub u Minhenu, svraćali i Lenjin i Hitler (u različitim vremenima, svakako), ili podgorička misterija o tome ko je mogao („a da ne poseduje krila", kako Zograf piše) na jednom teško pristupačnom mestu, osam metara iznad tla, da načini crtež zeca.
Kao netipični turista, Rakezić otkriva i opisuje tokove društvene i kulturne alternative, kultna urbana mesta u kojima se stvara(la) i izvodi(la) popularna i ne-mejnstrim umetnost i pripovesti o ljudima koju takvu umetnost prave ili gledaju/slušaju. On priče o životu gradova iz ugla svakodnevnih iskustava i opažanja običnih stanovnika, propušta kroz specifičnu, zografovsku, kaleidoskopsku perspektivu, sačinjenu od niza asocijativnih slika - zasnovanih na činjenicama, spekulacijama, imaginaciji i snovima. Ova se perspektiva, po svojstvu oneobičavanja običnog, približava jednoj od definicija antropološkog istraživanja, baš kao što bi se mnoge od kolumni, od kojih izdvajam više tabli posvećenih ličnim fotografijama i razglednicama, mogle dalje razviti u izvrsna antropološka istraživanja. Ono što se sa stranica knjige zarazno prenosi na čitaoce jeste nepatvorena zainteresovanost za svet i ljude koji nas okružuju - odnos pod sve većom senkom virtuelnih socijalnih angažmana - koja se, Zografovim rečima, ovako iskazuje: „Svet je uzbudljivo mesto - svaki od mikrokosmosa kojeg nastanjuju ljudi zaslužuje poštovanje".
